Ponosna sto sam srpkinja?
Zivim u Francuskoj vec dve godine. Njihova vlada mi jedala stipendiju za doktorat. Njihova vlada mi mesecno daje 300 eura pomoci za iznajmljivanje stana posto nemam svoj. Pre dva dana sam osetila jak bol u donjem delu stomaka : lekar me je primio momentalno, uradjen mi je ultrazvuk, postavljena dijagnoza i prepisana terapija. Sve za dva i po sata. Nisam platila nista posto pored stipendije i pomoci za stan, kao neko ko ovdeboravi imam i zdravstveno osiguranje koje pokriva sve te troskove. Na fakultetu svi izgovaraju tacno moje prezime (na « ic ») i tipicno srpsko ime.Trebalo im je vremena, ali su se trudili i naucili. Moj decko, Srbin takodje, je nasao pristojan i vise nego lepo placen posao iako slabo govori jezik. Dali su mu sansu. Kada sam tek stigla ovde i sama sam lose govorila jezik i na celu mi je pisalo « stranac » ali svako kome sam se obratila, cak i na ulici da pitam koliko je sati, mi je ljubazno izlazio u susret, davao detaljna objasnjenja, ponavljao po vise puta da bih ja sigurno razumela sta mi govori. Vlasnica stana u kome zivimo poslednjih sest meseci nam je skoro dala kljucevesvog auta sa molbom da sacekamo njenu majku na aerodromu i da se malo « vozikamo » tih dana. Jedino neprijatno, tj. ono sto se meni ne dopada, je to sto vrlo cesto pomisle da smo mi isto sto i Rusi ili da smo nekada bili deo SSSSR-a.
Da li sam napomenula da zivim u regionu u kome je na vlasti uvek desnica i koji je po svim istrazivanjima tradicionalno uvek najksenofobicniji region Francuske ?
Pre Francuske, zadesila sam se na nekih 5-6 meseci u Tunisu. Dakle medju Arapima, muslimanima, u Africi. U vreme Bozicnog posta, majka mog druga Arapina – muslimana, ciji otac klanja pet puta dnevno, postuje Ramadan i ostalo, mi je kuvala i po njemu slala posnu hranu da « siroto dete ima sta da jede ». Za vreme njihovog Ramadana, svakog dana sam bila gost na veceri kod nekog od prijatelja. Insistirali su da se pocastim i ja jer im je u pitanju veliki praznik. Kao sto bih i ja njih zvala na svoju Slavu.
Da, ja bih njih ugostila na Slavi, kao sto bi i 95%drugih mojih Srba. Zasto ? Zato sto smo mi domacinski narod, zato sto smo otvoreni, prijateljski, gostoprimljivi, zato sto se kod nas jede i pije i veseli. Zato sto je gost svetinja, zato sto smo pravoslavci, zato sto imamo seme i pleme, zato sto nismo tikve bez korena. A zasto se onda uporno trudimo da uverimo sve ljude ovog sveta u suprotno ??? Nama ne treba ni Karadzic ni Mladic, umemo mi i bez njih da se ukopamo do dna. Doduse, mislim da smo ga sada prokopali.
Stidim se partizana. Pa se stidim Tita. Pa Slobe&co, Srebrnice (uopste me ne zanimaju argumenti « a sta su oni nama radili ? » - nek se svako stidi za sebe) i sl. Ja licno nemam veze ni sa cim od toga ali sam se stidela (i stidim se) jer sam srpkinja a sve to ide u « paketu » sa srpstvom. To smo sve mi radili. Ni Amerika, ni NATO – mi ! A ja nekako sve vreme mislim da mi nismo takvi. « Pogresi covek ». Kako potomci Svetog Save, Lazara Hrebeljanovica, Petra Prvog odnosno Nikole Tesle, Milutina Milankovica, Mihajla Pupina, Ive Andrica mogu da budu takvi ? Ne mogu ! Ne dam da mogu !!! Ne zelim i necu da mogu. A onda opet pogledam, sve cime se mi ponosimo staro je makar sezdesetgodina. Sve cega se stidimo staro je maksimalno toliko. Sta se nama dogodilo da poslednjih sest decenija radimo stvari zbog kojih se stidimo ?
Nekako se ceo zivot stidim i crvenim, a opet ponosim sto sam Srpkinja. Kada me pitaju za rat u Bosni, za Milosevica, za ubijenog premijera u sred bela dana u sred dvorista zgrade vlade, ja se zacrvenim ali opet sam sto posto sigurna da sam ponosna sto sam se rodila bas u Beogradu a ne negde u nekom belom svetu. Tako je bilo sve do pre tri dana, dok nismo uspeli da prokopamo i dno.
Decko je nosio majicu srpske reprezentacije (mozda je to trac a mozda i nije), mirno sedeo u kaficu (ostavljao francuski drustveni bruto proizvod nama !), salio se sa drugarima i konobarom i cekao da pocne utakmica zbog koje je dosao. Utakmicu nije video, a ni unutrasnje zidove beogradskog urgentnog centra gde jos uvek lezi u nesvesnom stanju i sa «ekstremno visokim povrednim skorom koji onemogucava davanje bilo kakvih prognoza ». Pokidana mu je aorta, razvaljena lobanja i smrskana karlica. Pa tako mu i treba kad iritira okolinu ! Sta on ima da bude Francuz ?!Ko je to njemu dozvolio ?!
U sred belog dana, u sred Beograda, u sred kafica, tridesetoro srpske dece ga je polomilo. Neki od napadaca su bukvalno deca, neki« deca Srbije » a svi zajedno deca sistema, naseg drustva.
Zato sam se ja prvi put pre tri dana zapitala da li se ja u stvari ponosim Srbijom koja vise ne postoji. Da li je Srbija kakvu ja zelim da je vidim dinosaurus ? Da li smo mi evoluirali u ovo ? Da li nas je evolucija dovela do ove grozomorne tacke ? Dokle vise da se pravdamo « pojedincima » i « slucajnim greskama » kada je izgleda ovo konstanta ?
Gde god sam ikada putovala i boravila, trudila sam se da svoju zemlju predstavim onakvu kakva jeste. Onakva kakvu sam je gore, napocetku, opisala : srdacna, topla, ziva. Verovatno sam bila uspesna u tome s obzirom da je 90% ljudi koje sam upoznavala izrazilo zelju da je poseti. Jedno od pitanja koje su mi najcesce postavljali je « da li je bezbedno ici ulicom danju ». Eto, opet moram da se postidim ! Sad me je sramota sto sam se grohotom smejala «glupom pitanju ». « Pa sta vi zamisljate ? Da vas tamo cekaju bande koje vicu ‘eno ga stranac –drz ga’ ? ». Ocigledno nije bilo glupo pitanje nego ja koja sam mislila da je nasa ksenofobija bila samo faza u sazrevanju koju smo davno prevazisli.
Ne mogu da provrtim kanale ova tri dana. Na svakom je ili prica o prebijanju francuskog drzavljanina ili o ukidanju gay parade zbog pretnji « ekstremisticke desne vecine ». A i ta gay parada ! Meni licno to je glupo. Sta se koga tice ko s kim spava. Glupe su mi i ove dimije koje su sada modni hit, glupo mi je i uparivanje braon cizmi na crne helanke – ali to sam ja. Imam pravo da mi to bude glupo kao sto ljudi imaju pravo da paradiraju i to jos i u salvarama. Dok mene ne diraju – bas me briga. Tako da, ako su resili i na vreme prijavili, a plus im i Ustav omogucava to, pa nek ih puste, nek ih obezbede. Nek urade nesto u sistemu sto ce spreciti i tog koji hoce da sa 30m baci kamen na njih. Dokle vise da vecina stidi sram pojedinaca ? Ili je ipak stvar otisla predaleko i pojedinci stide sram vecine ?
Po prvi put za 25 godina zivota, posle svega sto smo preziveli, kap mi je prelila casu. Po prvi put ja ne mogu jednim gromoglasnim,samouverenim « DA ! » da odgovorim na pitanje « da li se ponosim sto sam srpkinja ?». Moje razocarenje, moj strah, moja briga da je umrlo sve ono sto je znacilo ranije « biti Srbin » i da smo potpuno oziveli sve predrasude koje svet ima o nasem narodu je ogromno. Ubija me pomisao da mi vise nismo dobrocudan, seljacki narod sa Balkana, da je 60 losih godina ubilo 15vekova u nama. ‘Ajmo da se uzmemo u pamet, presaberemo, pomirimosa greskama i pocnemo iz pocetka. Ajmo da budemo ljudi iako smo Srbi (cit. iz Crnog Gruje). ‘Ajmo da se niko od nas vise nikad ne zamisli nad ovime nad cim se ja zamisljam sada.